Shvativši da ga veoma zanima dizajniiranje i prostor, Marko Japelj upisuje studije arhitekture, kako bi dobio znanja da praktično realizuje svoju veliku ljubav. Još na studijama, realizirao je svoju prvu scenografiju. Prva profesionalna scenografija se odnosi na predstavu „Tri sestre“ u režiji Vita Taufera / 1987. /.Ostvario je preko 200 scenografija za pozorište, film, tv serije, reklame, u Sloveniji i inostranstvu. Prelomna predstava je bila „Šeherezada“ 90ih godina, od kada redovno sarađuje sa Edwardom Clugom. Pored projekata u Sloveniji, realizovao je brojne projekte za operske i baletne kuće u Cirihu, Gentu, Antwerpenu, Rigi, Bratislavi, Metzu, Zagrebu, Beogradu, Australiji, Nemačkoj, Engleskoj.
Bio je dve godine gostujući profesor i rukovodilac odeljka za scenografiju na Visokoj školi za uporednu umetnost u Beču.
Za svoj rad nagrađivan je više puta. Dobio je Prešernovu nagradu za 1996. godinu.
Uroš Vagaja / 1920. / upisao je arhitekturu u Ljubljani 1941. godine. Rat je nasilno prekinuo studije. Uključuje se u pokret OF od samog početka. Od januara 1945. radi kao crtač i korektor u partizanskoj štampariji „Doberdob“. Odmah nakon oslobodjenja ide u Prag na studije arhitekture. Nakon rezolucije Informbiroa 1948. vraća se u zemlju i nastavlja sa studijama u Ljubljani .
Tokom čitavog profesionalnog perioda, od početka 50ih pa do njegve smrti 1971. je bio slobodan umetnik. Za svoj rad dobio je mnoge nagrade, medju kojima i Prešernovu nagradu za 1969. godinu.U obrazloženju stoji da, pored temeljite funkcionalne obrade scenskog prostora, komponuje taj prostor sa dubokim umetničkim osećajem za likovne elemente, što uzdiže scenu iznad konstruktivističkog dizajna. Njegov prostor nije samo ljuštura događaja, no diše tipičnom atmosferom. Važan je i kao dizajner knjiga, plakata, kataloga, prospekata i svih vrsta grafičkog izražavanja. Radovi su mu izlagani u mnogim evropskim zemljama.
Na dvadesetu obletnicu njegove smrti, 1991. godine, Muzej arhitekture Ljubljana je u Jakopičevoj galeriji organizovao retrospektivnu izložbu „Oblikovanje v petdesetih in šestdesetih letih“. Tom prilikom je štampana prigodna monografija o njegovom delu,plod velikog i dugog istraživanja kustoškinje muzeja.
Moja malenkost je Marku Japelju poslala mail, u kome mu čestitam na apsolutnoj pobedi na festivalu u Nišu sa dramom „Sumrak Bogova“. Obavestila sam ga da su mnogi članovi SKS France Prešeren gledali dramu, a ja sam pisala i kritiku na internet stranici drušva. Pored toga sam mu napisala da je moj deda po ocu, Uroš Vagaja , bio scenograf i daje,izmedju ostalih pozorišnih kuća, radio scenografiju i za SNG Maribor.Na kraju sam ga zamolila da kaže nešto o nagrađenoj predstavi, kao i da prokomentariše scenografiju nekad i sad.
Marko Japelj je odgovorio da mu je veoma drago da je predstava tako dobro primljena u Nišu. Pohvalio je moju kritiku sa sajta i rekao da je tu već dato što se tiče izvedbe i koncepta predstave, kao i odnosa tadašnjeg i sadašnjeg istorijskog okvira.Rekao je da mu je moj deda poznat po imenu i je da baš trenutno u Ljubljani postavljena izložba „Scenografija u Sloveniji do 1991. godine“ gde je predstavljen i moj deda, a i njegovi početni radovi.Napisao je da je njegov deda po ocu bio pozorišni fotograf do početka 60ih, tako da nema slika spomenute predstave u njihovom arhivu. Slike koje su u monografiji verovatno su onda došle iz arhive Obzorja Maribor.
Vraćajući se na predstavu kaže: „I ja mislim da je izvedbeni koncept predstave jako dobar, jer govori o tome kako brzo iz nekog, barem na prvi pogled normalnog miljea, eskalira mržnja i krajnja agresija. Scenografski sam pokušao pratiti sa lociranjem velike peći, koja se transformiše iz ’domaćeg’ kamina u idustrijsku peć, te u krajnjoj fazi u krematorijsku peć.Inače smatram da scenografije treba uvek suditi prema vremenskom kontekstu, kako se percepcija publike i javnosti stalno menja. Sada, u poplavi informacija,izoštrene, reducirane i usmerene poruke lakše stižu i taknu se gledalaca, koji koji ih u tom obliku shvataju“.
Na kraju mi je gospodin Japelj čestitao na skorom diplomiranju i poželeo uspešan profesionalni put. Spomenuo je da je u njegovoj porodici bilo nekoliko lekara. Sa Srbijom je bio najviše povezan njegov pradeda Edo Šlajmer,koji je kao hirurg dobrovoljac učevstvovao u Balkanskim ratovima. Njegov otac se rado seća meseci provedenih na VMA Beograd.
Ovaj članak je pisan pod jakim ličnim emotivnim nabojem. Pored ovog razgovora putem interneta, sa meni dragim scenografom izuzetnih predstava, bila je prisutna i želja da se očuva uspomena na mog dedu, predstavi on, a pored njega i izuzetni savremeni slovenački scenograf. Članak bi trebalo da se objavi na sajtu SKS France Prešeren na obletnicu smrti moga dede 5. jula 2019.
Više o delu Uroša Vagaje možete videti na spletnoj strani — vagaja.com
Piše: Emilija Vagaja
Marko Japelj 
M. Japelj i predstava “Sumrak Bogova”, Niš, “Teatar na raskršću” mart 2019. 
M. Japelj i predstava “Sumrak Bogova”, Niš, “Teatar na raskršću” mart 2019. 
U. Vagaja, Monografija za retrospektivnu izložbu 
Uroš Vagaja 
U. Vagaja i predstava “Marionete” SNG v Mariboru, februar 1968. 
U. Vagaja i predstava “Marionete” SNG v Mariboru, februar 1968.