Mi smo mala porodica od tek četiri člana. U studenskim danima, moja supruga i ja, još uvek nismo razmišljali o osnivanju porodice. Razmišljali smo o budućnosti kakvu bi mogli da imamo i svemu onome što nas na dalje čeka.
Deda nam je stalno pričao o mojim korenima. O mom slovenačkom poreklu, o Sloveniji. On nas je iznenada napustio, a da nismo imali ni jedan papir kojim bi takvo poreklo i dokazali. Sa odlaskom dede, otišla je i ta velika priča o Mariboru, Ljubljani, Bledu i moru. Tek po nekad, moja majka, pričala bi o nezaboravnom letovanju u Ankaranu. O odlasku kod babe i dede u Jesenice. O letnjim ili zimskim raspustima. O pesmicama kojih se dobro sećala, a pevala joj je majka. Pričala nam je o majci koja se školovala u Srbiji u vreme velike države, bivše Jugoslavije.Veza sa Slovenijom, kroz njene priče, ponovo bi bivala aktuelna, a poriv da istražimo korene svejača. Majka je pronašla krštenicu moje babe i upravo sa tim papirom odlučili smo da vratimo korene tamo gde pripadaju. Slovenačko društvo nam je delovao prikladno, pa smo se ubrzo učlanili.
Sada sa već dva deteta, redovno smo pohađali časove slovenačkoj jezika, prisustvovali kvizovima, skupovima i bili okruženi slovenskim narodom. Naučili smo puno o kulturi i jeziku Slovenije. Voleli smo da budemo deo društva, deo blage naravi, baš onakve kakvu su imali i deda i baba. Deda sa očeve linije, baba sa majčine. Godina za godinu, tako do pete godine. Ostvarili smo pravo na državljanstvo. Na parče papira koje nam po rođenju pripada. Odlučili da imamo dvojno državljanstvo.
U to vreme nismo razmišljali o preseljenju, ali smo razmišljali o inostranstvu koje nudi više mogućnosti. Želeli smo da deci ponudimo svet, a ne samo parče zemlje na kome su rođeni. U trenutku kad smo se oprostili od ideje velikog sveta, taj svet je došao do nas i ponudio poveću kesu bombona. Poslasticu koju nismo smeli da odbijemo. Španija. Ponuda za posao, ali na srpskim pasošima.
Sada pišemo iz Španije, ali znamo da je sve povezano i baš kao domino efekat, svaka odluka utiče na sledeću. Razmišljali smo van zone komfora, a takvo razmišljanje nam je donelo još veći komfor. Dan kada sam polagao zakletvu u Slovenačkoj ambasadi je dan kada sam otišaou Špansku ambasadu po vizu. Slučajnosti ne postoje. Istina, SKS France Prešern iz Niša pružila nam je odskočnu dasku za veliki svet.
Tako je naša priča od pre mnogo godina ugledala rođaka iz Jesenica. Tako smo zahvaljujući društvu uspostavili jedan važan i skoro zaboravljen kontakt sa Slovenijom. Upoznali živog rođaka o kome sam slušao i ujaka koji mi je u sred pandemije poslao rojstni list. Sada smo ponosni državljani Slovenije rodom iz Srbije. Rezidenti Španije. Stanovnici Evropske unije.
Jovan Strnad, član SKZ „France Prešeren“ u Nišu
