Nemanja Belej je violinista mlađe generacije muzičara, koji krupnim koracima gazi ka svetskoj slavi. Rođen je 20. jula 1993. godine u Nišu, a i njegov deda i otac su Slovenci. Violinu je počeo da svira sa pet godina, trenutno se nalazi na master studijama “Folkwang Universität der Künste u Essenu, u Nemačkoj. Posle završenih studija nada se uspešnoj karijeri Koncertmajstora, a želja mu je i da nastavi sa solo nastupima.
Školovanje i nagrade
Nemanja Belej kaže da ne zna zašto je baš violinu izabrao za instrument kome će posvetiti svoj život i da je verovatno bilo sudbinsko pitanje, budući da niko iz porodice nije muzičar.
“Srednju muzičku školu sam započeo u Nišu, a završio u Beogradu, u odeljenju za muzičke talente, a Muzičku akademiju u Beogradu u klasi prof. Maje Jokanović. Mislim da ma koji put mi izabrali, ni jedan nije lak. Ja sam, eto, izabrao Nemačku za dalje školovanje, jer jako poštujem njenu angažovanost za razvoj kulture u narodu, što se, moram priznati, i oseća dok hodate ulicama ove zemlje”, kaže talentovani violinista iz Niša.
Njemu taj životni put nije baš toliko težak, jer se bavi onim što voli.
“Svakodnevna borba sa samim sobom, prevazilaženje instrumentalnih poteškoća, otkrivanje novih, boljih saznanja o prirodi instrumenta, pronalaženje novih nijansi zvuka, tona, vibrata… sve je to ono što je u stvari interesantno, prelepo, zanimljivo”, opisuje Nemanja svoj rad u Nemačkoj.
Do sada je Belej osvajio mnoge prve nagrade i bio laureat na državnom takmičenjima, ali i u inostranstvu.
“Mogao bih da izdvojim dve nagrade koje imaju veliki značaj za mene. To su “Petar Konjovic” – internacionalno takmičenje gde sam osvojio prvu nagradu i internacionalno takmičenje “Muzičke omladine” na kome sam dobio nagradu publike. Ovo takmičenje spada u deset najjačih na svetu, gde dolaze takmičari od Amerike pa sve do Kine, a u žiriju sede velika poznata lica današnje svetske muzičke pedagogije i scene, “ ističe Nemanja Belej.
Nastupi i sviranje violine
Od dosadašnjih nastupa izdvaja nastup sa Radio orkestrom Srbije i Beogradskom Filharmonijom.
“Imao sam i tu čast da sviram u Beogradskoj Filharmoniji, u prvim violinama. Takvo iskustvo je dragoceno, prvenstveno zbog toga što sam naučio da radim u grupi. Ljudi su genijalni svirači, fantastični muzičari! Ne znam tačnu formulu kako položiti audiciju. Verovatno je “vežbanje,vežbanje i samo vežbanje”. Iskreno, ne volim da gledam na sat dok vežbam, uglavnom vežbam onoliko koliko mi treba da postignem zadat cilj u toku jednog dana. Ukoliko bih morao da izbrojim, ispada da je sigurno nešto malo više od pet sati dnevno”, objašnjava.
Za razvoj njegovog talenta ističe da su zalsužni profesorka iz Niša Ljiljana Krstić, kod koje je i sve počelo.
“Ona je zaslužna za moje ruke, za koje danas dobijam pohvale jako često i reči hvale koje mi je uputila, a koje su mi urezane u sećanje. Zatim, naravno, moja profesorka na Muzičkoj akademiji u Beogradu, Maja Jokanović. Ona je za mene predstavljala glas razuma. Takav pristup radu sa njom je bio od neverovatnog značaja za mene”, ističe Belej.
Danas na “Folkwang Universität der Künste u Essenu, njegov mentor i guru je profesor Boris Garlitski .
“Garlitski je neverovatno mentalno jak, ima jasan pristup radu, a sarađuje sa svim svetskim violinistima današnjice. Rad sa njim je jako intenzivan, sto mi se dopada”, dodaje.
Nemanja Belej u trenucima odmora uglavnom sluša stare hitove iz light-rock žanra, a o svojim uzorima kaže:
“Jako poštujem svakog ko se usudio baviti se klasičnom muzikom, ali kada bih morao da nabrojim uzore to bi bili: David Oistrah, Jozef Hasid, Jasa Haifec, Jehudi Menjuhin, Natan Milstajn. Od mlađe generacije to su Roman Simović, Gordan Nikolić, Leonidas Kavakos, Ilija Marinković, Stefan Milenkovic i drugi”.
Trenutno svira na violini koju mi je pozajmio naš veliki flautista prof. dr Ljubiša Jovanović, koji je takođe rođeni Nišlija.
“Ne znam nešto mnogo o istorijatu instrumenta na kome trenutno sviram, ali se pretpostavlja da je delo italijanskog majstora”, objašnjava.
O vremenu koje provodi u nemačkom gradu Essenu kaže uz osmeh:
“Svi su dani radni, neki malo više, a neki malo manje. Jedan radni dan izgleda tako što uhvatim instrument pre podne i vratim ga u kofer od violine uveče istog dana”.
Pisanje ovog teksta pomogla je Gradska opština Medijana.
