Ponekad vas život odvede tamo gde je sve drugačije, u nepoznato, novo okruženje. Tako sam i ja pre dve godine stigla u Krefeld, grad na zapadu Nemačke gde sada radim i živim sa svojim suprugom. Radim u Helios klinici kao tehničar sterilizacije, što je vrlo interesantno zanimanje. O tome drugom prilikom.
Tako je i moj deda Elijo pre šezdeset godina napustio svoju rodnu Sloveniju i uputio se u nepoznato, oženio, dobio sinove i unučad. Elijo je rođen u Trstu, rano detinjstvo je proveo u Predmeji na obroncima Alpa iznad Ajdovščine. Odatle se porodica preselila u Kojsko u Goriškim Brdima gde je deda završio školu. Posao ga je odveo u Niš gde je upoznao svoju suprugu i osnovao porodicu, potom u Prokuplje, gde se stalno nastanio.
Rođena sam 1993, kada zajednička država više nije postojala. Odrasla sam uz dedine priče o rodnom kraju. Slovenija je sastavni deo mog odrastanja, moje kulture. Rođaci iz Slovenije su nam često bili u gostima.
Značajnu nadogradnju i vezu sa Slovenijom sam pronašla u društvu “France Prešeren” iz Niša. Tu, sa ljudima iz društva, mogu da podelim ljubav prema Sloveniji, učim jezik, pogledam slovenačke filmove, učestvujem na raznim dogadjajima i da saznam novosti iz prve ruke. Druženje i aktivnosti u društvu mi veoma nedostaju sada, kada sam daleko i od Srbije i od Slovenije. Zato svaki odmor u Srbiji koristim da posetim prijatelje iz društva “France Prešeren” i provedem kvalitetno vreme sa njima. Tu se osećam kao Slovenka među Slovencima.
Već neko vreme pratim Facebook stranicu “Slovenska kuhinja”. Mogu se videti različiti recepti koje postavljaju ljubitelji hrane iz svih delova sveta i uvek se nađe nešto novo. Međutim, recepti za poticu uvek izazovu najviše reakcija, naravno sa dobrim razlogom. Zbog toga sam rešila i ja da napravim jednu – po prvi put. Pa, što da ne?!
Nije loša, ali nije ni kao nona Jelkina.
Poticu sam prvi put probala pri mojoj prvoj poseti porodici u Sloveniji. Pravila je baš Jelka, rođena sestra mog, sada pokojnog dede.
U Kojskom sam prvi put bila 2012. godine, zajedno sa roditeljima i sestrom. Iako je to bio moj prvi odlazak u dedinu domovinu, osećala sam se kao da sam tu odrasla. Verovatno zbog svih njegovih priča o avanturama koje je doživeo kao dečak i momak, koje su bile neizostavni deo našeg svakodnevnog života. Sa dedom sam provodila puno vremena, tako da su mi sve njegove dogodovštine dobro ostale urezane u pamćenju, kao i ljubav prema Sloveniji, Kojskom, Dolini na Predmeji u Alpima iznad Ajdovščine gde se nalazi njegova rodna kuća.
Nazad na poticu: moram priznati da nije lako, ali sam se izborila. Subota, slobodan dan, sa receptom prvo u nabavku. Prva briga mi je bila gde ću naći toliko oraha. Ovde, u Nemačkoj, ne mogu baš da skoknem do pijace ili sela i uzmem koliko mi treba, pa sam morala da lutam po marketu dok ne nabasam na odgovarajuće pakovanje. Sve ostalo je lako nabaviti.
Posle par sati potica je gotova.
Okej, možda nije kao što sam očekivala, istina je da više liči na štrudlu, ali za prvi put je odlična.
Posle mukotrpnog rada 🙂 dolazi na red uživanje uz dobro vino.
Na slici je Štekar vino, čija je vinarija upravo u Kojskom. Ja sam više vrsti poručila preko interneta, i sva su stvarno odlična, za svaku preporuku.
U Goriškim Brdima ima više vinarija, sve ih vredi obići. Dobro vino i jelo su samo jedan od razloga za posetu. Prijatni ugostitelji, porodična atmosfera, predivni pejzaži, bistra Soča i istorijsko Šmartno, uvek vas zovu da se vratite.
Verujem da vam recept za poticu uopšte nije potreban, jer svaka porodica ima neki svoj – poseban. U svakom slučaju, ako do sada niste pokušali da napravite jednu, bacite se u akciju. Vredi truda!
Dober tek!
Marija Stojanović, članica SKZ „France Prešeren“ u Nišu
Moja prva potica
Včasih vas življenje ponese nekam, kjer je vse drugače, nepoznano, novo okolje. Tako sem tudi jaz pred dvema letoma prišla v Krefeld, mesto na zahodu Nemčije, kjer sedaj s soprogom živim in delam. Delam v Helios kliniki kot tehničarka sterilizacije. To je zelo zanimiv poklic, a o tem ob neki drugi priložnosti.
Tudi moj dedek Elijo je pred šestdesetimi leti zapustil rodno Slovenijo in se napotil v nepoznano, se poročil, dobil sinove in vnuke. Elijo je bil rojen v Trstu, rano mladost je preživel na Predmeji na obronkih Alp nad Ajdovščino. Od tam se je družina preselila v Kojsko v Goriška Brda, kjer je ded končal šolo. Kasneje ga je delo vodilo v Niš, kjer je spoznal svojo ženo in osnoval družino, in skupaj so se dokončno in za stalno naselili v Prokuplju.
Rojena sem 1993, ko skupne države ni bilo več. Odraščala sem ob dedkovih zgodbah o rodnem kraju. Slovenija je sestavni del mojega odraščanja, moje kulture. Sorodniki iz Slovenije so bili pogosti gosti pri nas doma.
Pomembno nadgradnjo in vez s Slovenijo sem našla v Društvu SKS France Prešeren v Nišu. Tu z ljudmi iz skupnosti lahko podelim svojo ljubezen do Slovenije, se učim jezika, pogledam slovenske filme, sodelujem na različnih dogodkih in dobim novice iz Slovenije iz prve roke. Vse to mi sedaj zelo manjka, saj sem daleč od Srbije in Slovenije. Zato vsak obisk v Nišu izkoristim za obisk v Društvu in preživim s člani kvalitetne trenutke. Tu se počutim kot Slovenka med Slovenci.
Že nekaj časa spremljam Facebook stran Slovenska kuhinja. Na teh straneh lahko vidim različne recepte, ki jih objavljajo ljubitelji hrane iz vseh delov sveta, in vedno je najti kaj novega. Ampak, recepti za potico, imajo vedno največ odziva, seveda z dobrim razlogom. Zaradi tega sem se odločila, da tudi sama spečem eno – to bo prvič. Zakaj pa ne?
Ni bila slaba, a ne taka kot od babice Jelke.
Potico sem prvič jedla, ko sem bila na obisku v Sloveniji. Naredila jo je babica Jelka, sestra sedaj pokojnega dedka.
V Kojskem sem bila prvič leta 2012 skupaj s starši in sestro. Čeprav je to bil moj prvi obisk dedove domovine, sem se počutila kot bi tu odrasla. Verjetno zaradi vseh njegovih zgodb o avanturah, ki jih je preživel kot deček in fant, in ki so bile nepozabni del našega vsakdana. Z dedkom sem preživela veliko časa, tako da se zelo dobro spominjam njegovih zgodb o dogodivščinah, kot tudi njegove ljubezni do Slovenije, Kojskega, Predmeje, gor nad Ajdovščino …, do domačije, na kateri je odraščal.
Peka potice, to moram priznati, ni lahka kot sem mislila, ali sem jo zmogla. Na prost sobotni dan sem z listkom z receptom najprej odšla po nakupih. Moja prva skrb je bila, kje bom kupila orehe. V Nemčiji ni tako, da samo skočiš do trga ali bližnjo vas in kupiš potrebno. Tako sem iskala po marketih, dokler nisem našla orehov v odgovarjajoči količini. Ostale sestavine sem kupila hitro.
Po nekaj urah je bila potica pečena.
Dobro, mogoče ni bila takšna, kot sem pričakovala, v resnici je bolj spominjala na štrudl, a za prvič, odlična!
Po mučnem delu je sledilo pokušanje potice ob dobrem vinu.
Pili smo Štekar vino, ki je iz Vojskega. Več različnih vin sem naročila preko interneta in vsa so zares odlična, priporočam.
V Goriških Brdih je več vinarij, vse so vredne obiska. Dobro vino in hrana sta le eden od razlogov za obisk. Prijetni gostitelji, družinska atmosfera, prelep razgled, bistra Soča in zgodovinsko bogato Šmartno … me vedno kličejo k ponovnemu obisku.
Verjamem, da vam recept za potico ni potreben, ker ima vsaka družine nek svoj, poseben recept. Kakor koli, če do sedaj še niste poskusili peči potice, vrzite se v akcijo.
Vredno je truda!
Dober tek!
Marija Stojanović, članica SKZ France Prešeren v NišuPrevod: Tatjana Bukvič